Језички кафе

Као филолози и језички ентузијасти, увек смо у потрази за новим занимљивим начинима за увежбавање и богаћење језичких вештина. Како смо и ми и наши сарадници већи део живота посветили изучавању страних језика, дошли смо до одговора на питање шта је пресудно за добро владање неким језиком. Одговор гласи – пракса, пракса, пракса. Оно што нас чека кад затворимо речнике, уџбенике и програме за учење језика. Заинтригирао нас је концепт језичких скупова који се шири Београдом, а нуди управо то – праксу у живом говору. Дођеш, седнеш за сто за којим се говори језик који желиш да вежбаш и једноставно се придружиш разговору. Наша сарадница је посетила један од ових језичких састанака и решила да подели своје утиске са нама и вама:

Кафе „Спрат“ у центру града. Састанак Полиглот клуба у јеку. Жагор, смех, жив разговор. Пењем се, а у глави питања: „Како ли ће ово изгледати? Никад нисам урадила ништа слично – дошла и села за сто за којим седе непознати људи који већ воде разговор и само се убацила. Шта ако буде тишина? Шта ако разговор зашкрипи? Шта ако ми се језик завеже?“  За столом који меркам седи њих троје. „Могу ли да седнем код вас?“ Три насмејана лица углас говоре: „Наравно!“

Разговор креће и не стаје наредна два сата. Причамо о свему. О апсолутно свему што нам падне на памет. Смишљамо теме да бисмо говорили, да бисмо једни друге чули, трудимо се да једни друге разумемо, упознамо, постављамо потпитања, надовезујемо се, један стане, други подухвати. Негде у првих десет минута разговора осетила сам да немам ни трунку треме, да нема ни трага од непријатности, да сам цео онај букет питања оставила пред вратима „Спрата“ и да једноставно уживам у овом за мене потпуно новом искуству.

Овде је главни задатак изразити себе на другом језику, изразити тек рођене мисли, или пак идеје које су нам тек пале на памет, а све то у друштву непознатих људи који су ту са истим циљем као и ви – да разговарају. Када сте се последњи пут трудили да одржите разговор са неким кога не познајете? Сто, столица и човек преко пута. Када сте последњи пут једни другима заинтересовано постављали питања и искрено се трудили да дате што детаљнији и исцрпнији одговор?

Како се зовеш? Откуд ти овде? Чиме се бавиш? Познајеш ли тога и тога? Како да не, а откуд се ви знате? Пишеш књигу? О чему? Волиш да певаш? Које песме? Какав је то чај? Волиш ли свој посао? Какви су ти планови? Урадићеш то? Обећаваш ли? Умеш да куваш? А шта најчешће спремаш? Шта читаш? Шта мислиш...?

Одржавамо жар који смо потпалили и не дозвољавамо му да се угаси. Није нам циљ да отаљамо одговоре и збрзамо мисли, већ да будемо што маштовитији и домишљатији у проналажењу правих речи за оно што желимо да саопштимо. Да дозволимо себи и да заћутимо и да нам неко припомогне, да опишемо оно што не умемо да кажемо једном речју, и да слушамо једни друге и учимо једни од других.

Неке речи саме теку, неке извлачим из нафталина, нисам их дуго користила. Неке речи чујем од мојих саговорника после много година и радујем им се као старим пријатељима. Неке речи су те вечери употребљене на нов и потпуно оригиналан начин.

Излазимо, причамо вицеве, смејемо се, размењујемо контакте, растајемо се. Богатија сам за нове речи, сазнања, идеје, људе.

Шта сам научила у Полиглот клубу? Да је живи разговор заиста најбоља пракса за вежбање страног језика. Да нас ништа не може припремити на сваку спонтану ситуацију која изникне током једног дугог разговора са насумично одабраним људима, и да ће се свака од њих решити на много креативнији начин него што можемо да замислимо. Да не можемо све да предвидимо, и да је то заправо добро. Језик слика живот, шарен, спонтан и несавршен. Схватила сам да овакви догађаји претварају странце у познанике и потенцијалне пријатеље.

И још нешто. Сазнала сам да се сва она моја питања с почетка решавају додавањем једног малог „па“ на почетак реченице. Шта ако буде тишина? Шта ако разговор зашкрипи? Шта ако ми се језик завеже? – Па шта?