Jezički kafe

Kao filolozi i jezički entuzijasti, uvek smo u potrazi za novim zanimljivim načinima za uvežbavanje i bogaćenje jezičkih veština. Kako smo i mi i naši saradnici veći deo života posvetili izučavanju stranih jezika, došli smo do odgovora na pitanje šta je presudno za dobro vladanje nekim jezikom. Odgovor glasi – praksa, praksa, praksa. Ono što nas čeka kad zatvorimo rečnike, udžbenike i programe za učenje jezika. Zaintrigirao nas je koncept jezičkih skupova koji se širi Beogradom, a nudi upravo to – praksu u živom govoru. Dođeš, sedneš za sto za kojim se govori jezik koji želiš da vežbaš i jednostavno se pridružiš razgovoru. Naša saradnica je posetila jedan od ovih jezičkih sastanaka i rešila da podeli svoje utiske sa nama i vama:

Kafe „Sprat“ u centru grada. Sastanak Poliglot kluba u jeku. Žagor, smeh, živ razgovor. Penjem se, a u glavi pitanja: „Kako li će ovo izgledati? Nikad nisam uradila ništa slično – došla i sela za sto za kojim sede nepoznati ljudi koji već vode razgovor i samo se ubacila. Šta ako bude tišina? Šta ako razgovor zaškripi? Šta ako mi se jezik zaveže?“  Za stolom koji merkam sedi njih troje. „Mogu li da sednem kod vas?“ Tri nasmejana lica uglas govore: „Naravno!“

Razgovor kreće i ne staje naredna dva sata. Pričamo o svemu. O apsolutno svemu što nam padne na pamet. Smišljamo teme da bismo govorili, da bismo jedni druge čuli, trudimo se da jedni druge razumemo, upoznamo, postavljamo potpitanja, nadovezujemo se, jedan stane, drugi poduhvati. Negde u prvih deset minuta razgovora osetila sam da nemam ni trunku treme, da nema ni traga od neprijatnosti, da sam ceo onaj buket pitanja ostavila pred vratima „Sprata“ i da jednostavno uživam u ovom za mene potpuno novom iskustvu.

Ovde je glavni zadatak izraziti sebe na drugom jeziku, izraziti tek rođene misli, ili pak ideje koje su nam tek pale na pamet, a sve to u društvu nepoznatih ljudi koji su tu sa istim ciljem kao i vi – da razgovaraju. Kada ste se poslednji put trudili da održite razgovor sa nekim koga ne poznajete? Sto, stolica i čovek preko puta. Kada ste poslednji put jedni drugima zainteresovano postavljali pitanja i iskreno se trudili da date što detaljniji i iscrpniji odgovor?

Kako se zoveš? Otkud ti ovde? Čime se baviš? Poznaješ li toga i toga? Kako da ne, a otkud se vi znate? Pišeš knjigu? O čemu? Voliš da pevaš? Koje pesme? Kakav je to čaj? Voliš li svoj posao? Kakvi su ti planovi? Uradićeš to? Obećavaš li? Umeš da kuvaš? A šta najčešće spremaš? Šta čitaš? Šta misliš...?

Održavamo žar koji smo potpalili i ne dozvoljavamo mu da se ugasi. Nije nam cilj da otaljamo odgovore i zbrzamo misli, već da budemo što maštovitiji i domišljatiji u pronalaženju pravih reči za ono što želimo da saopštimo. Da dozvolimo sebi i da zaćutimo i da nam neko pripomogne, da opišemo ono što ne umemo da kažemo jednom rečju, i da slušamo jedni druge i učimo jedni od drugih.

Neke reči same teku, neke izvlačim iz naftalina, nisam ih dugo koristila. Neke reči čujem od mojih sagovornika posle mnogo godina i radujem im se kao starim prijateljima. Neke reči su te večeri upotrebljene na nov i potpuno originalan način.

Izlazimo, pričamo viceve, smejemo se, razmenjujemo kontakte, rastajemo se. Bogatija sam za nove reči, saznanja, ideje, ljude.

Šta sam naučila u Poliglot klubu? Da je živi razgovor zaista najbolja praksa za vežbanje stranog jezika. Da nas ništa ne može pripremiti na svaku spontanu situaciju koja iznikne tokom jednog dugog razgovora sa nasumično odabranim ljudima, i da će se svaka od njih rešiti na mnogo kreativniji način nego što možemo da zamislimo. Da ne možemo sve da predvidimo, i da je to zapravo dobro. Jezik slika život, šaren, spontan i nesavršen. Shvatila sam da ovakvi događaji pretvaraju strance u poznanike i potencijalne prijatelje.

I još nešto. Saznala sam da se sva ona moja pitanja s početka rešavaju dodavanjem jednog malog „pa“ na početak rečenice. Šta ako bude tišina? Šta ako razgovor zaškripi? Šta ako mi se jezik zaveže? – Pa šta?